Uskoro Vam donosim priču o Barseloni. O kulturi i tradiciji, duhu samog grada, postiplomskim studijama i načinu života ljudi sa Balkana u glavnom gradu Katalonije.
Aleksandra Cukavac
U maloj regiji Algau, u Nemačkoj pokrajini Bavarskoj, smešteni su najlepši bajkoviti dvorci Nemačke. Ušuškani u brdima Bavarske pokrajine , opasani visokim zidinama, sagrađeni tako da jednako dolaze do izražaja i kada je drveće oko njih snežno bele ali i jarko crvene boje. Sagradio ih je Ludvig Drugi Bavarski koji je u njima živeo. Zamkovi su godina kasnije poslužili za ono čemu se se Ludvig verovatno nije nadao. U ove zamkove su dolazili da svoju inspiraciju za velika umetnička dela probude Vagner i Volt Dizni.
Od centra Minhena do dvorca Heren Himze može se preći brodom preko jezera Kimze. Ovo jezero nazvano je i bavarsko more. Njegova zastava je plavo bele boje i može se videti na bilo kom brodu. Jezero je prirodno i mirno, tamno tirkizne boje. Ima i svoju plažu koja je peskovita. Nemci vole da svoj vikend provode vozeći se brodom po jezeru kao i sedeći na peskovitoj plaži i uživajući u pogledu na jezero. Do dvorca Heren Himze vodi jedan strm šumski puteljak. Dvorac je izuzetno širok sa samo tri sprata.Nema krova već se na poslednjem spartu nalazi terasa koja je ukrašena posebnim i zanimljivim statuama. Njegovo dvorište je ukrašeno je velikim fontanama gde se na svakoj nalazi po nekoliko velikih statua. Tema ovih statua su najčešće božiće sa sa svojom decom malim anđelima u muškom i ženskom liku. Na središnjoj fontani nalazi se statua konjanika iz koje se sliva voda.
Ulazeći u dvorac pažnju privlače stolice koje su u zlatu sa kraljevsko plavim platnom na njima. Zatim tu su i zlatni ormari sa motivima mačevanja .Velika slika u zlatnom ramu Ludviga Bavarskog na kojoj se vidi njegov otmen stil u beloj bundi i sa mačem u ruci. Tu su i ćupovi najčešće svetlo plave boje sa zlatnim šarama .
Na samim obroncima planine Alpa nalazi se zamak Lindrhof koji je u duhu Vagnerove muzike. Zanimljiva je priča da je Vagner ovde dolazio i da je na tom mestu bio insprisan da napiše svoje najlepše arije. Zamak je izuzetno visok sa polu ravnim krovom koji je u sivoj boji. Na terasama sa spoljne strane nalaze se statue i to ga čini još glamuroznijim i gracijoznijim. Tu je i fontana s tim što su statue koje se u njoj nalaze zlatne boje .Polu nage ,pozlaćene figure umivene vodom iz fontane . Ako se malo dalje popenjemo na uzvišenje možemo videti stubove na čijem je vrhu kupola i koji gledaju na snežno bele Alpe . U sredini je bela skulputura visoke božice sa svojom decom.
Najpoznatiji zamak iz grupe Bavarskih zamaka je Nonšvajnštajn. Zanimljivo je kako je dobio ime. Ovo ime u prevodi znači Novi Labuđi grad, jer je Ludvig Drugi u magnovenju sanjao o zamku koji se u ranim jutarnjim časovima ne vidi od magle koja ga obavija. Zanimljivo je i da je ovaj zamak pružio ideju Voltu Dizniju za njegov zamak u crtanom filmu Trnova ružica . Put do zamka je izuzteno dug. On se nalazi na visini od oko 950 metara , i put je jako strim ali širok. Bavarci su turistima pružili pravi užitak tako što su se dosetili da im pruže priliku da do ovog mesta mogu doći sa kočijama koje voze veliki i dobro uvežbani konji. Na putu do ovog zamka mogu se kupiti bavarske kifle kao i kobasice ali i jedna posebna vrsta malih krofni sa posebnim kremom koji se može probati samo na ovom mestu. Ukoliko dođete za vreme Uskršnjih praznika možete videti kućice gde su gazde u svojim dvorištima okitili drveće sa malim plastičnim obojenim jajima baš kao što kite jelku sa nakitima u vreme novogodišnjih praznika.
Kada se stigne do zamka , gotovo je nemoguće prići. Velike gužve prave turisti koji su ushićeni da zabeleže svaki momenat blizu zamka. Obzirom da je fotoaparatom jako teško uslikati sebe pored zamka, oni idu i do par kilometara dalje na jedan strm most ispod kojeg je provalija kako bi napravili pravu fotografiju zamka i magle koja se širi oko njega. Inače pored zamka se mogu kupiti i razglednice kao i kafa gde se kao poklon uz nju dobija šolja iz koje ste pili a na kojoj je slika zamka u zimskom ili jesenjem pejzažu.
Zamak se sastoji od nekoliko zidina koje su slične. Krovovi zamka su bajkoviti i oštri, u obliku kupe. To dodatno čini izgled ovih zamaka kao iz mašte. Unutar zamka su velike stepenice koje vode do dnevne sobe zatim do sobe za goste kao i do Ludvigove sobe gde se nalaze njegove slike kao i slike njegove žene , njegove rodbine sve u zlatnim ramovima.Tu su i velika pozlaćena ogledala kao i fotelje u roze i plavoj boji sve u zlatu. Turistima najveću pažnju privlači njegova spavaća soba sa velikim bračnim krevetom koji je u tamno crvenoj boji sa pozlaćenim nogarima, kao i veliki pisaći sto na kojem stoje knjige i veliko pero sa kojim je pisao .
Ludvig se u toku života družio sa poznatim slikarima vajarima i muzičarima. Njegov život bio je kontroverzan kao i on sam. Često je želeo da se sakrije u brdima tako da je retko posećivao centar grada. I njegova smrt ostala je zauvek misteriozna. Prema jednoj priči udavio se sa svojim lekarom u jezeru Kimze. Mnogima je zauvek ostala nejasna ova tragedija jer je sam Ludvig važio za izvrsnog plivača. Pa ipak iako je bio kontroverzna ličnost voleo je pre svega raskoš i osoben stil. On je želeo da za života sagradi nešto čemu će se mnogi diviti i nešto što će biti poznato u celom svetu. To su ovi zamkovi . Milioni turista širom sveta koji dolaze i biraju ove dvorce kao najlepšu turističku atrakciju ,zatim mnoga takmičenja gde su neki od ovih zamkova proglašeni za najlepše na svetu kao i to sto su nakon njega mnogi umetnici baš u ovim predelima tražili inspiraciju za svoja najlepša dela govore da je Ludvig Drugi u ovome uspeo .
Kraj novembra na ostrvu na kojem je rođena boginja ljubavi i lepote Afrodita, doneo je u moj život slike koje nikada neće izbledeti. Planinske krajolike koji dodiruju nebo, ogledajući se u tirkiznoj vodi. Polje lipa. Jato različitih vrsta ptica kojima je ovo mesto raskršće na putu prema Evropi, Aziji i Africi. Velelepne crkve i kapele koje svedoče da je ovo ostrvo bilo prvo koje je primilo poruku nove vere, ostrvo svetaca. Osećam i dalje miris kiparske domaće kafe i vinograda. U mislima ponovo sam tamo, u poznoj jeseni, na najsunčanijem ostrvu na Mediteranu sa 340 sunčanih dana.
Silazim na najvećem međunarodnom kiparskom aerodromu koji se nalazi u Larnaci nakon dva i po sata leta. Krenula sam iz Beograda u kaput, a po dolasku dočekao nas je topao vetrić i 25 stepeni. Mesečina more čini svetlucavim, a blagi šum talasa uz tihu muziku koja dopire iz obližnjih restorana veče čini posebnom. Restorani pored obale prave odličan suvlaki. Savetujem vam da probate i čuveni kiparski krompir, koji je pomalo slatkog ukusa.
Pafos, mesto Afroditinog rođenja i otkića antičkog grada tajni
Afroditina stena
Za oko dva sata stigla sam na jugozapad Kipra u grad Pafos. Stenovite morske obale krase ovaj grad. Za vreme antičke Grčke i Rima, Pafos je bio glavni grad Kipra. Najpoznatija plaža u ovom mestu je Afroditas rock, jer je to mesto gde je rođena Afrodita boginja ljubavi, lepote i plodnosti koja je stvorena iz morske pene. Pored prelepih stena koje su napravile njene suze, na ovoj plaži turisti nailaze na kamenje u obliku srca koje namenjuju posebnoj osobi. Veruje se da ono donosi sreću i ljubav. Ukoliko odete na Kipar u novembru uživaćete u ukusu tropske marakuje i pitaje tkz. zmajevog voća prebogatog vitaminom C. Upoznaćete turiste uglavnom iz Nemačke, Britanije i Rusije. Ukoliko vam vremenska prognoza pokazuje oblačno sa kišom, kao nama, to baš ništa ne znači. Bilo je slabe kiše u jutarnjim časovima, a već oko 11 sati bi se potpuno razvedrilo i taj dan je bio sunčan sa blagim povetarcem. Zato je dan na Pafosu stanje duha, neki vid onoga čemu se u životu nadamo – tom reciprocitetu kosmosa, da posle kiše uvek dođe sunce. Što se kupanja tiče, najviše kupača bilo je 25. novembra s obzirom da je temperatura tog dana bila 24 stepena. Voda jeste hladnija, ali je vazduh vruć. Dakle ako ste čvrsti u želji da se i krajem novembra okupate, kao ja, potrebno vam je samo da malo stisnete zube, dok se ne naviknete na vodu. Ukoliko to ne želite, jesen na Pafosu nudi vodene zanimacije, poput glisera i džet skija.
Dragulj istorije na Pafosu je Arheološki park u luci Kato Pafos. Ulaznica za ovo mesto je oko pet evra. Ono će vas odvesti u vreme antike, hrabrosti i slavnih istorijskih podviga.
U parku su ostaci četiri velelepne vile građene u 2 veku p.n.e. pa sve do srednjeg veka od kojih svaka ima svoju priču. Nazvane su po bogovima i herojima Drevnog Rima Dionisu, Orfeju, Eonu i Tezeju. Tu su i ostaci pozorišta koje liči na rimski akropolj. U pitanju je antička arena koja je nekada služila kao amfiteatar za razne performanse. Mogu se videti i ogromni stubovi koji iz daleka kao da dodiruju nebo. To su ostaci vile u kojoj je nekada živeo rimski prokonzul Tezej. Ne zna se da li su lepši kada je nebo plavo sa belim oblačcima ili kada sunce počne da zalazi pa njihova bež boja pravi kontraste narandžastoj i bakarnoj. Kockice mozaika presijavaju se na suncu i pričaju legendu o životu i ljubavi, stradanju i veri. U Tezejevoj vili zastali smo kod mozaika koji dočarava njegovu borbu sa čudovištem ljudskog tela i glavom bika- Minotaurom. Duž ruševina, pruža se pogled na svetonik visok oko dvadeset metara. Setila sam se svih onih filmova koje sam gledala, a u kojima se u svetioniku krije tajna. Sagradili su ga Britanci. Njegov fenjer vidi se iz svake tačke Pafosa. Tu je i agora, nekadašnji pijačni trg.
Ostatke ovog starog gradića koje je sasvim slučajno otkrio kiparski farmer, dok je orao svoju zemlju i ugledao mozaičnu ploču, bilo bi dobro posetiti posle podne. Tako ćete izbeći vrućinu, a zateći različite boje neba. Od izrazito plave, do bakarne kakve je u zalazak sunca. Šetajući lukom Kato Pafos koju je sagradio kralj Nikokle u doba vladavine Aleksandra Velikog u susret nam je išao domorodac koga nismo o;ekivale. Bio je to ružičasti pelikan koji se šetka i šepuri, uživajući u pažnji šetača i svojoj atraktivnosti.
Aja Napa, pričaj mi samo o slobodi i miru na mestu gde mi je ostrvo na dlanu
Pri ulasku u Aja Napu primetila sam da svaka kuća u svom dvorištu ima posađeno drvo mandarina. U Aja Napi imala sam priliku da prisustvujem utakmici lokalnih klubova druge lige, ali ta atmosfera sa jednog omanjeg stadiona zaista je neopisiva. Kiprani su pravi vatreni navijači, koji na fudbalsku utakmicu dodju porodično, ponesu hranu i piće i vatreno navijaju.
Ukoliko budete u Aja Napi nikako nemojte propustiti Kape Greko, zaštićeni park prirode u oblasti zvanoj Famagusta. Stojim na litici sa koje se more ogleda u sada već mastilo plavom nebu. Predvečerje je. Pravo mesto za inspiraciju. Bajkovit pogled. Naizgled sediš zarobljen među prostranstvom stena, a zapravo, kada pogledaš oko sebe, kao da ti je celo ostrvo na dlanu. Na brdu je kapela Agioi Anargiroi, sa plavim krovićem i belom fasadom, tipično za grčka ostrva. Osećam miris maka i divljih biljaka. Sve što čujem je šum mora, zvuk udaranja talasa o stene i odmahivanja krila ptica. Jedini osećaj koji se budi je osećaj slobode i mira. Da li je ovo spokoj? Razmišljam o veštoj igri prirode koja je napravila tunele i pećine od morskih struja. Pitam se kako je uspela da izvaja i posebne šupljine kamena koje su poslužile kao fotelje i klupe za posetioce.
Nikozija, spoj tradicije i modernog u jedinoj podeljenoj prestonici na svetu
U glavnom gradu Republike Kipar, Nikoziji, prvo smo posetile Odbor za obrazovanje Grada Nikozije, gde nas je dočekao predsednik odbora Nikos Megalimos. Šetamo ulicama Nikozije uživamo u lepoti starih kućica, živih, mediteranskih boja i novih arhitektonskih građevina. Spoj prošlosti i sadašnjosti kao arhipelag vremena. „Koliko duše u jednom gradu“ pomislih. U svom tom bajkovitom zanosu, pred očima su u sledećem trenutku bile otrežnjujuće table i kućica u kojoj sedi granična policija. Podsećanje na nemilu sudbinu Nikozije. Podsećanje da je ona poslednji podeljeni grad na svetu. Granični prelaz deli glavnu ulicu Ledra na turski i na grčki deo. Do drugog kraja glavne ulice Nikozije, u turski deo ne može se ući bez pasoša, čak ni turisti.
Kiprani turski deo zovu okupatorskim. Ostrvo je podeljeno od 1974. godine kada je turska vojska okupirala severni deo Kipra. Tursku republiku Severni Kipar priznala je samo Turska, dok je Republika Kipar u južnom delu postala članica EU 2004. godine. Tako je pola ove ulice kiparsko, a pola tursko. Kuće baš tu gde se ulica deli su napuštene. Kiprani kažu da su ljudi pobegli iz kuća jer nije bilo sigurno živeti u njima. Vreme se drugačije računa u južnom, a drugačije u severnom delu grada. Razlika je sat vremena. Nedaleko od granice nalazi se crkva Faneromeni koju smatraju jednim od sedišta hrišćanstva na ostrvu. Veruje se da je ovde pronađena ikona Majke Božije, pa odatle i ime Feneromeni „otkriven“. Noću ovaj grad ima posebnu dušu.
U novembru se noću sedi u baštama, u kratkim majicama. Atmosfera je prijateljska, ljudi su veoma nasmejani i ljubazni. Nikos nam je pokazao i Nadbiskupsku palatu, rezidenciju nadbiskupa Kipra. Palata je sagrađena u 17.veku. Prvo što primetite u dvorištu jeste ogromna Skulptura Makarija III nekadašnjeg arhiepiskopa i prvog predsednika Republike Kipar. U dvorištu je parkiran kadilak koji je tadašnji biskup Makarije III dobio od Američkog predsednika Kenedija na poklon.
Inače nadbiskupski dvor nije otvoren za javnost, ali zato jesu Bizantski muzej i Nadbiskupska biblioteka. Preko puta ulice se nalazi biblioteka Severios koja je jedna od najbogatijih biblioteka sa više od 75.000 knjiga. Poseduje knjige neprocenjive vrednosti kao i poslednje primerke časopisa koji više ne izlaze. Ulaz u nju je besplatan.
Poslednji dan iskoristila sam za suvenire. Ljubazni trgovci nudili su mi da kupim živaniju, rakiju od komine grožđa, nalik našoj lozi, sapune od magarećeg mleka, kao i poznati kiparski halloumi, slani ovčiji sir koji se može jesti na žaru.
Mikenski Grci naselili su ovo ostrvo sa idealnim geografskim položajem pre oko 3.500 godina, uspostavljajući svoju kulturu i civilizaciju. Imali su veliki san da ono bude utočište za sve, da bude mesto ljubavi i lepote baš kao i boginja koja je ovde rođena. Milioni turista iz celoga sveta koji biraju Kipar kao omiljenu destinaciju. Činjenica da su mnoga mesta na listi Unesco svetske baštine i da je Kipar uspeo ono što mnogi nisu, a to je da sačuva tradiciju i prigli novo, potvrđuju da se san starih Grka ostvario. I ja sam se u to uverila.
Plaža Fava u oblasti Vurvuru
U narednim danima pisaću vam o skrivenim plažama Grčke koje smo obišli a nalaze se na drugom prstu Grčke-Sitoniji. Mnoge od njih su predstavljaju pravi mistiku za turiste avanturističkog duha. Stene neobičnog oblika, tirkizna voda i krošnje zelenih četinara, kao prelepi krajolici koji mame na uživanje. Među omiljenima koje sam ovog leta otkrila je plaža Fava koja se nalazi u Vurvuruu , malom ribarskom mestu a opet mondenskom da privuče mnoge turiste. Mnoštvo zelenila je svakako jedna od velikih prednosti ovog mesta. Plaža Fava je u stenama koje predstavljaju pravi primer magične i nepokolebljive igre prirode. Još uvek je nepoznata za veliki broj turista koji dolaze na Sitoniju, pa tako nema velike gužve. Fava je divlja, te stoga savetujem da ponesete vodu, kafu, kao i hranu ukoliko planirate da se zadržavate. Hlad možete potražiti u stenama, kako na kopnu, tako i u plićaku- na mestu gde se prave gotovo izvrsne fotografije.
Plaža Fava
Aleksandra Cukavac
Aleksandra Cukavac
Grad Prag, glavni grad Češke nalazi se u centralnom delu stare države, Bohemske, udaljen podjednako kilometara od svih granica Češke sa drugim državama. Ušuškan u samom srcu Evrope leži u dolini reke Vltave. Grad je okružen sa devet brda koja su okružile reku Vlatavu i doprinele tome da ovaj grad ima bajkovit izgled. Zanimljiva je jedna od mnogobrojnih priča kako je ovaj grad dobio ime. Marija Terezija, jedini ženski valadar dinastije Habzburg i vladarka Praga od 1740. do 1780. godine, sanjala je o bajkovitom gradu sa velelepnim kućama koji će biti u srcu same Evrope. Nakon tog sna pozvala je najbolje neimare i rekla: „Želim da se sagradi grad ,čija lepota do sada nije bila viđena u Evropi. Neka se zove Prag“. Reč Prag i u Češkoj ali i kod svih slovenskih naroda ima isto značenje. Marija Terezija je želela da ime grada asocira na ulaz. Na češkom jeziku Prag zovu Praha, a to žensko ime ujedno znači i „majka svih gradova „.
Ulazeći u grad,pogled mame brodići koji putuju mirnom Vltavom, kao i planine koje se ogledaju u njoj i koje čine da je ova reka maslinasto zelene boje. Prag je uređen u baroknom stilu. Ulice,koje su uređene tako da je kamenje prilepljeno, poprilično su neprohodne za automobilem, ali daju duh starog vremena i veoma je prijatno gaziti pо njima.
Most koji deli jedan od drugog dela grada posebno je zanimljiv . Zove se Karlov most,po Karlu,vladaru Češke za vreme koga je ona doživela procvat i bila veoma moćna pre svega ekonomski. Most je dugačak i sa njega je pogled usmeren isključivo na kućice i hotele koji se nalaze na reci . Sve su različite boje, a i sve su istih dimenzija. Deluju kao dvorci.Žute, zelene, plave sa crvenim krovovima. Na mostu se nalaze vajarske skulpture.
Najčešći simbol koji drži mnoštvo ljudskih skulptura je krst. Tema je vera. Tu se nalaze i skulpure anđela. Jedna od najvećih skuptura jeste Isus na krstu kao i dve skulpture muškogi zenskog lika čije su glave okrenute ka njemu kao da gledaju njegovo razapinjanje na krstu.
Centar grada se prostire od skupštine pa sve do glavne ulice do koje ima mnogo da sepešači. Na tom putu do glavne ulice nalaze se veliki tržni centri kao i pijaca gde se većinom prodaju marame od češke svile i skupture od crvenog češkog kristala Granit,koji se može kupiti samo u Češkoj pa su zato velike gužve na samoj pijaci. U centru ulice ima puno kafića. Česi više vole da sede u kafićima i razgovaraju sa svojim prijateljima, a one koje dugo poznaju zovu u svoj dom. U glavnoj ulici zgrada za stanovanje gotovo da nema.
Većina stanovništva živi odvojena od centra u regijama i prigradskim naseljima. Čim se uđe preko jednog tunela u glavnu ulicu pogled pada na građevinu na kojoj se nalazi češki sat. On je obležje grada. Specifican,veliki zlatne boje. Ispod njega je veliki krug pored kojeg stoji božica sa zlatnim krilima i mačem u ruci a sa leve strane tu je muška figura pomalo pognute glave. U sredini kruga nalaze se braon šare, motivi Praga. Kada se kazaljke poklope na vrhu same građevine pojavljuju se lutkice koje se okreću. To je glavna atrakcija svim turistima koji se okupe kod sata ispred koga se slikaju i čekaju da pogledaju gore na sam vrh ,jednu specificnu predstavu.
Tu su i građevine koje imaju kupolu kao dvorci od kojih je najveća ona u kojoj se nalazi muzej slikara Salvadora Dalija. Uveče na vrhu ovog dvorca pojavljuje se plavo svetlo koje se projektuje na nebo ali isto tako obasjava celu građevinu.Tu su i kočije sa konjima. Zlatare kojih ima na svakom koraku. Dućani u baroknom stilu koji čuvaju duh vremena. Zlatare su moderne dok su dućani starinski i to je ono sto predstavlja različtost i spoj dva vremena.
Zlatare i kafići su jedino što je u modernom duhu u glavnoj ulici. U putu do nje, koji je takođe centar se mogu videti moderni butici, tržni centri sa natpisima velikih modnih konglomerata,pokoji bilbord. Kada se uđe u glavnu ulicu kao da vreme stane i pored tih dvoraca, sata osetite duh onog starog „zlatnog Praga“, a na sadašnje vreme podsete jedino moderne zlatare i kafići.
U gradu je puno pivnica koje su takođe u starinskom duhu i gde zaista svi vole da sede. Tu se služi poznato praško pivo i njihova omiljena hrana kobasice,za koje tvrde da se takve jedino mogu probati u Češkoj. Takođe može se videti i puno uličnih prodavaca koji prodaju jedan slatkiš koji se može naći u pragu.To su čokoladni mafini u obliku gramofonskih ploča.
Na izlasku iz centra nalazi se Jevrejska ulica ,u kojoj se nalazi groblje Jevreja,kao i puno prodavnica. Jevreji su za vreme vladavine Marije Terezije smeli da žive samo u toj ulici. Paralelno sa njom je Francuska ulica ,koju zovu i „Najskuplja“ jer se u njoj mogu naći butici najpoznatijih svetskih modnih brendova. Tu je i Pravni fakultet na kojem je veliki naslov „Pravnička fakulta“. Kad se približite njemu pogled pada na jedno brdo. Na tom brdu se nalazi kazaljka koja je postavljena onog časa kada je Češka dobila članstvo u EU. Zanimljivo je da su Česi okačili patike na tu kazaljku.
Grad Prag je jedan od najpoznatijih evropskih prestonica. Grad koji je uspeo da sačuva svoju tradiciju i ne uništi je. To se najbolje može zaključiti po tome što je većina građevina opstala tokom vrmene. Grad je modernizovan ali je i dalje ostalo ono što spaja staro i novo. Veliki tržni centri i stare bakalnice. Dvorci i moderne banke, zlatare. Poseban , okružen prelepim pejzažima i velelepnim dvorcima spada u jedneod najlepših gradova Evrope.
Marija Terezija je sanjala da njen grad, grad kome je dala ime ,bude najlepši. Njen san se ostvario. Danas bi bila ponosna na to što i dalje važi za jedan od najlepših gradova. Bila bi ponosna na to što je Prag uspeo u onome u čemu mnogi svetski gradovi nisu. A to je da primi novitete i sačuva stari duh.
Putovanja vas prvo ostave bez reči, a onda vas pretvore u pripovedača -Ibn Batuta
Reportaža je za mene najlepši beletristički žanr. Veština pisanja dolazi do izražaja u svom punom obliku. Mogućnost autora da opiše predele, pojave, ljude i svoja razmišljanja o njima. Iako postoje reportaže o ličnostima i događajima, ja sam se u ovom tekstu bazirala na one o putovanjima.
Prema skorom istraživanju prosečan čitalac na tekstu ostaje svega 10 sekundi ukoliko ga bar malo nisu zainteresovale slike i naslov. Prednost ovog žanra je što je sam po sebi prijemčiv za oko čak i kod onih koji su pasivna, slučajna publika ( samo prelistaju časopis u kafiću ili prevozu). Reportaža uvek obiluje lepim slikama i naslov mora biti stilski lep, ali ne i bombastičan (nije potreban taj “boost” koji se koristi u svim drugim žanrovima).
Zašto je toliko draga i zašto se kada je prvi put čitaju/gledaju ljudi vežu za nju? Baš kao što moderna psihologija tvrdi da proizvod kupujemo uključujući emocije, tako sam duboko uverena da i reportaža osvaja budeći iskrenu emociju čitalaca. Emocija je razlog. Osećanja koja nam budi pričajući o mestima za koje nas vežu lepe uspomene i priče. Pričajući o mestima koja dugo planiramo da posetimo po prvi put- budeći onu dozu radosti koja se javlja pri isčekivanju nečeg novog i uzbudljivog. Sami opisi pejzaža- bez obzira da li smo ikada planirali da putujemo na mesto o kojem se piše, daju beg od svakodnevice, obaveza i rokova modernog života.
Moje najčitanije reportaže imale su sledeće naslove: “Nezaboravne žurke u kući deda Jevrema Grujića”, Osetila sam duh Bavarske u dvorcima iz bajke”. Dakle nisam imala bombastičan naslov, već stilski lepo uređen i slike koje mogu da dočaraju ono o čemu pričam. Volim da pišem o svjim putovanjima po Srbiji ali i po Evropi.
Reportaža je, nažalost sve manje i manje u štampi i u elektronskim medijima. Trudim se da razumem zašto je to tako, ali o tome u sledećem tekstu. Dobre reportaže sada ćete naći u štampi (u periodičnim dodacima). Što se tiče elektronskih medija, moja topla preporuka je televizija koja je namenjena samo putopisima i reportažama a zove se Balkan trip (kanal Telekom kompanije, dostupan u mts paketima).
Osnovana je pre tri godine i nudi priče o najlepšim destinacijama u regionu, ali i šire. Skoro su mi prijatelji iz Zapadne Srbije rekli da su uživali u reportažama o Kini na ovoj televiziji i tim prelepim kineskim planinskim krajolicima. Dakle gleda se širom Srbije, a ne samo u Beogradu jer je sve više ljudi zainteresovano za ovaj tip programa.
Pisali ste mi da vam se sviđa reportaža “Jedan kiparski novembar” kao i “Prag- grad u kojem je vreme stalo između tradicije i modernog”. Uskoro ću posetiti nove destinacije i donosim vam svoje utiske. Ovoga puta imaću i digitalan sadržaj, a ne samo tekst. To je novost koju sam želela da vam saopštim. Nadam se da će do tada ovaj tekst motivisati sve vas koji čitate ali i želite da pišete ovaj žanr. Do novih avantura.
Aleksandra Cukavac